-->

Koliko vam se puta desilo da čekate na šalteru satima, samo da biste dobili tamo neki papir? Nema ničeg što više ispunjava svrhu našeg postojanja od čekanja u redu. Posebno u redu na šalteru 2, Filološkog fakulteta, da biste dobili potvrdu da ste redovan student. I pored 7 drugih šaltera, samo je na ovom red od oko 650 studenata. Slobodna procena, preniska sam da bih sve izbrojala...

Šta je najbizarnije što vam se ikada desilo u redu?

Evo moje priče:

Dakle, čekanje, prvi dan, neki... treći sat stajanja u redu. Status: kao u košnici, toplo, smrdljivo i lepljivo. Sve i da se neka nesretnica slabije konstitucije onesvestila, to ne bi predstavljalo prevelik problem, pošto bi je tela ostalih osuđenika na večno obitavanje u čistilištu (odnosno holu ispred šaltera) sprečila u slobodnom padu. Gravitacija na ovom mestu ima ulogu samo da oteža torbe pune skripta i knjiga na leđima ili u rukama. Zavisi od torbe. Dehidratacija na pomolu. Iako sam popila flašicu vode, ne smem više, jer, izlaz iz reda je što nepoželjan što nemoguć. Napokon, red se pomera. I to za čitava 2 koraka. Ne znam šta, ali nešto me je nateralo da pogledam dole. I pogledah. Kad ono, ni manje ni više, nego KRV. Prava pravcijata. U kapljicama. Ima čak i mala lokvica. U mom umu se automatski javljaju brojna scenarija (verovatno kao posledica gledanje previše epizoda serije «Zločnački umovi», i čitanja previše epske fantastike).

Dakle, moguća scenarija su:

1. Student, očajnik, koji je, stranicom knjige/kopčom kaiša pokušao da okonča muke svog robovskog bivstvovanja i prereže sebi vene i time raskine svoju vezu sa Univrezumom;

2. Tom istom kopčom izbo onog ispred sebe da bi bio bolje pozicioniran u redu;

3. Krdo studenata je, na žalost, pregazilo nekog nesrećnog goluba, jednog od stanara Fakulteta, koji je nepoznatim putem zalutao međ' rulju.

Ja biram da verujem da je ipak ono prvo najverovatnije.

Dan prvi nije urodio plodom (potvrdom), ali je dao sasvim novu perspektivu izreci da studenti daju suze, krv i znoj da bi se obrazovali u ovoj zemlji.

Dan drugi, ponovo čekanje, ovog puta svega četiri sata, i posle brojnih modrica, nemogućnosti disanja (fizički, pošto bejah pritisnuta sa svih strana), napokon  stigoh do ŠIPKE. O, da, zlatna šipka[1], san svakog studenta koji je čekao u tom redu. Mmmhhmm. A ja sam do nje i stigla. I, nećete verovati, DOBILA. Potvrdu.

---

[1] Šipka ispred šaltera, širine dva prosečna studenta, a oko pola metra dužine, zlatne boje. Šesnaesterac J

Povezana stopala: fetiš ili master plan?

U jednom momentu svog postojanja, čovečanstvo je, lagano, prešlo sa matrijarhata, odnosno poštovanja i slavljenja žena, na patrijarhat, ili uzdizanje muškog roda. Postoje mnoga nagađanja zbog čega se i kako prešlo sa jednog načina življenja na drugi, u korenu različit, bar što se položaja polova tiče.  Ali šta je u stvari razlog? Jesu li muškarci stvarno toliko jači i izdržljiviji u odnosu na žene, ili je to samo bio maestralni potez žena kako bi bile pošteđene teškog fizičkog rada? Jesu li zbog toga žene antičke Kine podvezivale svoja stopala i mučile se u agoniji sedenja po ceo dan i nemogućnosti nekog značajnog kretanja? Koliko je to u stvari međusobno povezano? U daljem tekstu ću pokušati da iznesem svoje objektivno mišljenje. Objektivno u odnosu na oba pola, iz razloga što ne želim da zvučim ni kao zagrižena feministikinja, niti kao nemoćna i nejaka dama u nevolji koja je u svakom pogledu zavisna od snažnijeg pola.

Kao što sam prethodno pomenula, smatra se da je čovečanstvo u svom najranijem obliku bilo pod okriljem matrijarhata. Što je, donekle, i logično, jer su žene te koje rađaju i kasnije vode brigu o preživljavanju tog krhkog bića, da bi se osigurao opstanak vrste. Muškarci su bili zaduženi za lov i ribolov, dakle, za donošenje hrane zajednici. Negde tokom neolita, polako je počelo smenjivanje podele poslova. Naime, tokom neolita su ljudi prešli sa nomadskog na sedelački način života, što je dovelo do razvoja zemljoradnje. U početku su žene vodile brigu i o tome, ali pošto je sedelački život doneo uslova za veću reprodukciju, prosto višie nije bilo pogodno da žene, koje su pretpostavljam mnogo češće bivale noseće nego u godinama pre toga, obavljaju teške fizičke poslove. Tako da su muškarci polako počinjali da se uzdižu i da preuzimaju fizički posao na sebe. Tako je polako počela promena na «prestolu». Da li je ili nije to stvarno bilo tako, nećemo saznati sve do potencijalnog vremeplova, jer mi, kao smrtna ljudska bića, nismo sposobni da u nešto zaista verujemo ukoliko to lično nismo proživeli. Kao pristalica reinkarnacije, uzeću za slobodno da iznesem mišljenje da mi to jesmo proživeli ali nam je sećanje blokirano, i dok se ne odblokira (što će zapravo i biti taj famozni vremeplov, da li je iko ikada u kamenu uklesao da on mora biti fizičke prirode?) mi nećemo znati zasigurno. Dakle, da li su se muškarci uzdigli zbog svojih sposobnosti ili fizičke snage ili zbog toga što su žene rešile da im,prosto,dozvole, ne znam zasigurno, ali iskreno smatram da je uzrok po malo od oba. Feministkinje bi rekle da su muškarci fizički superiorni, ali zato mentalno inferiorni, te da su im žene dozvolile da misle kako su bolji čisto da bi lakše manipulisale njima. Možda je i tako bilo. Sve u svemu, ustalili su se na «prestolu», i patrijarhat je otpočeo i traje i danas. Uglavnom.

Hajde da se za čas držimo mogućnosti da su se žene svojevoljno odrekle prestola, bilo da bi njima manipulisale ili ne, bilo da su zaslužili ili ne, samo da začas istražim tu mogućnost. To bi onda značilo da su žene dostigle viši stepen evolucije u odnosu na muškarce. Ali, ako smo stvarno toliko razvijenije, zbog čega se onda podvrgavamo mnogobrojnim, bolnim metodama da bismo se svetu predstavile lepima? Danas je to estetska hirurgija, u minulim vremenima u Evropi su to bili raznorazni korseti, dok su se Kineskinje podvrgavale svirepom činu, lomljenja kostiju stopala i reoblikovanju istih kako bi im bio onemogućen dalji rast, poznatijem kao vezivanje stopala, odnosno na kineskom san cun jin lan[1]. Bolesno, zar ne? Jeste, ali nije ni malo bolesnije od lomljenja rebara radi besmisleno uskog struka, niti od brutalnog testerisanja ne jednog dela, već celog tela, odnosno estetske hirurgije. U svakom od ovih slučajeva radi se o individui koja želi da izrazi svoju ženstvenost, svoju prefinjenost, svoju ljupkost. Nisu li stopala beba najslađa na svetu? Tako su majušna, tako nevina. Ne zastanemo li svi ispred izloga sa obućom za bebe i ne uzdahnemo li zbog njihove savršenosti? Znam da ja uvek zastanem... Ne zbog toga što bih volela da podvežem stopala, niti mi stopala predstavljaju bilo kakav fetiš, niti bilo šta slično, već je njihova veličina ono što fascinira.

Običaj vezivanja stopala, odnosno njegov početak, ne može se jasno smestiti ni u jedan određeni vremenski period, jer ne postoje pouzdani podaci o tome. Iako postoje mnoge spekulacije o vremenu začetka ovog običaja, zna se da je zvanično zabranjen sa početkom republike. Za stare Kineze, posebno za mušku populaciju, vezano stopalo je bio sinonim lepote, ljupkosti, obavijen velom tajne. Jer ono je bilo skriveno ispod slojeva haljine, u svojoj specijalnoj cipelici, čarapici, pod 3-4m dugim zavojima, daleko od pogleda. Ma koliko deformisano zaista bilo, uzbuđivalo je maštu. Toliko, da je dobilo svojevrsni status seksualnog fetiša. Zavijen u veo mistike i magije, ovaj teški deformitet, je ne samo onemogućavao normalno kretanje, već je i sam proces vezivanja bio prilično užasan. Naime, prvo vezivanje se najčešće odvijalo pod okriljem majke, uz pomoć starijih žena (bake, nekih drugih članica porodice, profesionalne vezivačice), u vrlo ranom uzrastu (između pete i sedme godine života). Prisustvo starijih je bilo korisno što zbog stručnosti i iskustva u vezivanju, što zbog toga što su i one same već bile prošle kroz to. Proces vezivanja je izgledao ovako: pre samog vezivanja devojčicinih nogu u zavoj dužine 3m a širine oko 5cm, njene noge su bile potapane u svojevrsni rastvor koji bi trebalo da omekša kosti (sadržaj rastvora je varirao od biljnih rastvora, do potapanja nogu u krv tek zaklanih životinja, do vode u kojoj su se kuvale majmunske kosti, pa čak i urin). Nakon što su kosti ‘omekšale’ uklanjali bi se mrtvi delovi kože i sušenje stopala, a usledilo bi sečenje noktiju, kako bi se izbeglo njihovo urastanje i potencijalna infekcija. Nakon noktiju, usledila bi masaža i posipanje prstiju aluminijumskim puderom[2]. Zatim bi se četiri kraća prsta uvijala ispod tabana, dok se palac blago savijao gore i unazad. Sve se to čvrsto uvijalo zavojima, nekad čak i mokrim, jer bi se oni sušenjem skupljali, što bi rezultiralo još čvršćim vezivanjem. Veličina idealno vezanog stopala je bila 7.62 cm.

Grozomorno je, užsno je, mnogi bi čak rekli i bolesno. Jeste, ali ovo nije usamljen slučaj u svetu. Ranije sam već pisala o ovome, te bih izbegla ponavljanje, ukoliko je moguće. Ostaje pitanje, da li je ovo bio genijalni plan žena kako bi bile pošteđene od rada? Sve je moguće. Relevantna je činjenica da se nisu mogle kretati, a ni samim tim obavljati poslove po kući. Namerno ili ne, zbog čega se žene podvrgavaju ovakvim užasima da bi dostigle taj željeni cilj: lepotu? Šta je uopšte lepota? Mere koje društvene norme propisuju ili pak ono što smo dobili na dar od prirode? Činjenica je da će žene radikalno izmeniti svoje telo da bi bile prhvaćene u društvu. Ako smo «presto» prepustile mentalno slabijima, onima na nižem evolucijskom stupnju, zbog čega se onda svakodnevno spuštamo na nivo običnh smrtnika i mučmo sebe da bsmo bile prihvaćene? Jer, i večno neudobne cipele na štiklu imaju isti efekat kao i vezivanje: čine stopala manjima, mada na manje mučilački način.

---

[1] «’Troinčni zlatni lotos’ je bio naziv idealno vezanog stopala, koje se u istoimenom romanu, autora Feng Jicai-a, fokusira kao ‘izum’ uslovljen tipično kineskim afinitetima.» vidi: Tragovi, str. 46. Momčila Veselinović, Lotosov cvet

[2] aluminijumski puder je imao ulogu dazaustavi krvarenja i znojenje, da bi se sprečile razne infekcije, svrab i neprijatan miris.

A kako to?

Uputstvo za pravilno plakanje. Jeste li ikada razmišljali o tome kako treba da izgledate dok plačete, koji je odgovarajuć položaj ruku, mesto za plakanje ili pak dužina prosečnog plača? Ne? Onda ste sigurno morali razmišljati o smejanju ili pak penjanju uz stepenice? Ni to? Previše obično? Pokušajte onda da razmislite o izgradnji vešala u dvorištu. Ili razmišljajte o satovima. Sve su to fascinantne stvari, obične i svakodnevne, da, ali vrlo lako mogu postati neopisivo zabavne i čak poučne. Ako vas zanima kako glasi jedno razmišljanje o tome, pročitajte Priručnik za pevanje i plakanje Hulia Kortasara. Ali nemojte to uzimati kao krajnje i jedino razmišljanje o tome.

Evo na primer, daću lično uputstvo za pijenje kafe. Ja kafu inače ne pijem, ali ću slediti primer onih koji pišu knjige o podizanju dece, a sami nemaju decu, te sve sto ja napišem uzmite kao pravo i jedino, i striktno se pridrzavajte toga. Naravno, šalim se.

Uzeti metalnu džezvu, nemojte slučajno drvenu niti plastičnu, samo metalnu, i u nju sipajte 1 šolju vode. Šolja mora biti keramička. Tu šolju obrišite isključivo pamučnom krpom i ostavite je sa strane. Džezvu sa vodom staviti na ringlu (svejedno je da li je plinska ili na struju; ukoliko je plinska, optimalna visina plamena za najbrže kuvanje vode je 9,7mm) i stajati bespomično dok voda ne provri. Kada voda provri, skinuti sa vatre, ali vatru ostaviti da gori, i u džezvu sipati kašičicu i po crne kafe. Promešati 9 krugova u smeru kazaljke na satu i vratiti na vatru. Čekati da kafa krene da kipi i skloniti džezvu iste sekunde kada kafa dostigne visinu od ¾ džezve. Sipati u onu keramičku šolju koju ste ostavili po strani, sesti i otpočeti sa srkanjem vrele kafe. Iako ćete spržiti jezik i usne, kafa nije kafa ukoliko se ne srče.Soc ostaviti u šolji potencijalno dati komšinici da vam prorekne sudbu.

Ispovesti jednog kronopija

Čitaoče, molim te oprosti mi zbog toga što moje misli nemaju reda, i što su ovako nesređene, ali shvati me.... Ja sam po svim merilima kronopij. Šta je kronopij? Kronopijama je ime dao Hulio Kortasar. Oni su amorfna bića satkana od psihičkih osobina grupe ljudi. Ja naravno imam telo, i stvarna sam ličnost (ili možda ne? Ali to je već diskutabilno, ko može sa sigurnošću da mi tvrdi da sam ja stvarna, da nisam samo nečije sećanje? Da je sve ovo što radim stvarnost? Da nisam samo senka ideala? Da nisam lik neke knjige koju neka usamljena duša upravo čita i da je ono što se čini da je moj dan, u stvari samo broj stranica koje ta duša čita? To bi bilo savršeno objašnjenje za to što neki dani protiču brže a neki sporije... hm... da li to onda znači da je svrha mog života to da činim tu jednu usamljenu dušu manje usamljenom? Onda je moj život smislen i ispunjen, i drago mi je ako je tako... Ali, šta će biti kada ta duša završi sa čitanjem Knjige? Onda ću verovatno spavti sve dok neko drugi ne uzme Knjigu.... Ili je moja Knjiga kao Beskrajna priča? Što znači da ću u jednom momentu morati da promenim ime, jer sve mora imati ime ako želi da postoji, a moje će se izlizati od upotrebe i moraću da ga promenim. Ah, pa dobro, ne smeta mi...ko zna koliko sam ga već puta menjala... Jao, jao, opet su mi misli odlutale, oprosti, čitaoče, ali mojim svetom vlada opšti haos... Vraćam se na temu.). Kronopiji su bića kojima pravila ništa ne znače (nasuprot famama, opsednutih redom i pravilima). Mi, kronopiji, kada putujemo, nemamo unapred uplaćen hotel, ne zadržavamo se svih 15 dana na istom mestu, već smo uvek u pokretu, uvek tražimo nešto novo, nešto divlje (copyright Ana Stanićević, prof. savremenog norveškog jezika). Uvek nosimo brdo jedva zatvorenih kofera, u kojima su stvari nabacane i nagurane tako da kofer ne može da se zatvori bez da jedan kronopij sedne na njega a drugi vuče cibzar (rajsferšlus, kako vi ovde kažete). Mi kronopiji smo veseli, i svi nas vole, ali nam treba mir. Samo zbog toga nam na vratima stoji nekoliko natpisa (ciljam na onaj Ovaj natpis potire sve ostale, marš pseto!) Tako da, oprostite mi, i ne zamerite, jer moje misli su misli jednog kronopija... Nesređene, neuredne, ali moje. I od srca.

Mocno oruzje

Dokoni čitaoče, reših da ti pružim kratak uvid, više osvrt, na teoriju književnosti. Da bi ovaj podvig bio uspešan, konsultovaću Rečnik književnih termina, ili bar njegovo školsko izdanje. Naime, smatram da je poznavanje književnih epoha i pregled književnih žanrova prilično korisna stvar. Zamisli, na primer, situaciju: sediš spokojno u autobusu GSP-a, zaglavljen u gužvi, i čitaš knjigu... Do tebe seda besposleni penzioner, ili penzionerka, i krene da raspreda svoju životnu priču. Nepodizanje glave sa knjige ne uspeva, jer su penzioneri dobro poznati po svojoj sposobnosti da od bilo kakve sitnice razvuku priču od Kulina bana do danas, te je uglavnom pitanje koje sledi: „A šta čitaš, sine?“ (pol u ovom slučaju ne igra nikakvu ulogu). Postoja 2 moguća odgovora: 1. pokazati naslov knjige u nadi da će to zaustaviti tok dalje priče, što uglavnom NIKADA ne uspeva, ili 2. pokazati naslov knjige i pre no što dotični penzioner uspe da progovori, raspaliti sa književnim pravcima i žanrovima, potanko objašnjavajući opšte karakteristike svakog. S obzirom da ih je podosta, kao i da bacanje činjenica, imena i karakteristika nikom nije milo da sluša, posebno ako kreneš da govoriš brzo, i još ako se uneseš u to, kao kakav zagriženi teoretičar književnosti, dotični penzioner će ili zaspati, ili se pomeriti. Provereno uspeva.

Tako da ti, dragi čitaoče, ovde pružam pregršt korisnih informacija. Pravce ću ti poslagati hronološki, jer je uvek najbolje da ih po redu pričaš, posebno ako čitaš neko avangardno delo (imaš sasvim dovoljno vremena da uspavaš protivnika dok ne stigneš do avangarde).

Dakle, knjževni pravci:

1.Antika obuhvata istorijski i civilizacijski period vremena stare Grčke i Rima, od nekih 15 vekova. Antička kultura predstavlja temelj na kome je izgrađena evropska kultura i civilizacija. Za književnost najbitniji je svakako Aristotel. Aristotel je bio grčki filozof, učenik Platonov a učitelj Aleksandra Makedonskog. Njegovo delo Poetika govori o pesničkoj veštini i umetnosti. Smatra se da je nastalo od beležaka njegovih učenika. Predstavlja temelj teorije književnosti u Evropi.

2.Srednji vek odnosno srednjevekovna književnost je književnost pod okriljem hrišćanske crkve. Sve je bilo podređeno crkvi i Bogu.

3.Humanizam i renesansa predstavljaju prelazni period od srednjeg veka ka novom dobu (pol. 14-16. vek). U centar svega stavljaju čoveka. Renesansa znači preporod. I humanizam i renesansa uzore traže u antičkim idealima. Promene koje su doneli se ne mogu ograničiti samo na umetnost i kulturu, već i na celokupnu misao čoveka, njegovo viđenje i shvatanje sveta. Najistaknutiji predstavnici su: Migel de Servantes, Fransoa Rable, Vilijem Šekspir, Dante Aligijeri, Đovani Bokačo, Frančesko Petrarka....

4.Barok smenjuje renesansu (pol. 16-pol.1 7. veka) kao odgovor kaoličke crkve, u umetnost ponovo uvodi hrišćansku religioznu mistiku. Osnovne karakteristike su kitnjast stil, preteranost u izrazu, sklonost ka bizarnom. Kako prepoznati baroknu kniževnost? Odlikuje se virtuznošću stila i prezasićenošću retorskim figurama, pogotovo antitezama, hiperbolama, groteskama. Javio se pod raznim imenima: u Španiji gongorizam (po pesniku Luisu Gongori), u Italiji manirizam, u Engleskoj jufjuizam, u Francuskoj precioznost

5.Klasicizam je puni procvat doživeo u 17. veku i trajao je do 19. veka. Najvažnije odlike: naglašavanje istinitosti, razumnosti i prirodnosti, poznavanje pravila, zahtev da osim što je lepo, delo mora biti i poučno. Predstavnici: Molijer, Gete, la Fonten....

6.Prosvetiteljstvo (18.vek) naglašava razum kao jedini sigurni put u spoznaji, osporava čulna opažanja i iracionalna i mistička objašnjenja sveta. Predstavnici: la Fonten., Džonatan Svift, Volter, Žan Žak Ruso, Dositej Obradović....

7.Romantizam je jedna od najznačajnijih epoha u evropskoj umetnosti. Nastao je krajem 18. i trajala do pol. 19. veka. Javio se kao negacija klasicizma; nasuprot razumu, romantičari ističu imaginaciju i osećanja, slobodu umetnika. Okreću se mistici srednjeg veka, folkloru i Šekspiru. Osnovno osećanje romantičarskih pesnika je upravo svetski bol. Predstavnici: Šiler, Hajne, Šeli, Bajron, Igo, Ljermontov, Puškin, Radičević, Zmaj, Jakšić, Kostić....

8.Realizam se javio kao suprotstavljanje romantizmu, okreće se savremenim pitanjima i društvenoj stvarnosti. Postavlja zahtev da se pisac ugleda na naučnika odnosno da analizira, proučava i objašnjava društvene pojave o kojima piše. Predstavnici: Dikens, Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Sremac, Nušić...

9.Moderna je zbir umetničkih pravaca koji su se javili krajem 19. veka i trajali do Prvog svetskog rata. Najznačajniji su simbolizam i impresionizam.

-simbolizam je pravac nastao u Parizu, osamdesetih godina 19.veka. simbolisti veruju da je svet šuma simbola koji pesniku služe a dopre do nevidljive stvarnosti. Predstavnici: Bodler, Rembo, Verlen, Dučić, Rakić, Dis, Pandurović...

-impresionizam se oslanja na naglašavanje utisaka u određenom, konkretnom trenutku. Težište je na konkretnoj slici neposrednog ličnog doživljaja. Naturalizam je jedan od oblika impresionizma.

10. Avangarda predstavlja umetničke pravce i pokrete 20. veka. Najvažniji su: futurizam, ekspresionizam, kubizam, dadaizam i nadrealizam.

Čitaoče, ukoliko nisi bio dokon pre, sada sigurno jesi, ili spavaš. Vidiš? Uspeva. Ostavljam te nakratko sa ovim pregledom, uskoro ću ti pisati o zanimljivijim stvarima :)

Pravopis zlata vredan.

Poražavajuća je činjenica da svakog dana gubimo reči. Svakodnevni život nas tera da ih svedemo na apsolutni minimum, jer mi smo, bože moj, ljudi 21. veka. Svakog dana u autobusu prisluškujem razgovore mladih (znam da je neopisivo nekulturno, ali sam zgrožena količinom reči koje oni NE upotrebljavaju.) Za 20min vožnje, kada razgovor traje 20min bez prestanka, uspem da prebrojim maksimalno 50 različitih reči (brate, ovo-ono, znači.... ne ubrajam u reči, iako to biva svaka druga). Šta ta deca rade u školi??! Vise na Facebook-u. Bukvalno. Retki su profesori koji insistiraju na bogaćenju rečnika. Za današnje osnovce, srednjoškolce, porazno je reći, ali čak i studente, čitanje knjiga koje ne spadaju u lektiru/obaveznu literaturu ravna je 9 krugu Pakla. Umiranje u agoniji dok im kičma puca pršljen po pršljen, a utroba se uvija i lagano ispada kroz pupak = čitanje knjige od 200-300 stranica.. Katastrofa, užas i dekadencija.

 A kao smak sveta dolazi u vidu zemljotresa... Hahahaha! Svet je odavno propalo mesto...