-->

Koliko vam se puta desilo da čekate na šalteru satima, samo da biste dobili tamo neki papir? Nema ničeg što više ispunjava svrhu našeg postojanja od čekanja u redu. Posebno u redu na šalteru 2, Filološkog fakulteta, da biste dobili potvrdu da ste redovan student. I pored 7 drugih šaltera, samo je na ovom red od oko 650 studenata. Slobodna procena, preniska sam da bih sve izbrojala...

Šta je najbizarnije što vam se ikada desilo u redu?

Evo moje priče:

Dakle, čekanje, prvi dan, neki... treći sat stajanja u redu. Status: kao u košnici, toplo, smrdljivo i lepljivo. Sve i da se neka nesretnica slabije konstitucije onesvestila, to ne bi predstavljalo prevelik problem, pošto bi je tela ostalih osuđenika na večno obitavanje u čistilištu (odnosno holu ispred šaltera) sprečila u slobodnom padu. Gravitacija na ovom mestu ima ulogu samo da oteža torbe pune skripta i knjiga na leđima ili u rukama. Zavisi od torbe. Dehidratacija na pomolu. Iako sam popila flašicu vode, ne smem više, jer, izlaz iz reda je što nepoželjan što nemoguć. Napokon, red se pomera. I to za čitava 2 koraka. Ne znam šta, ali nešto me je nateralo da pogledam dole. I pogledah. Kad ono, ni manje ni više, nego KRV. Prava pravcijata. U kapljicama. Ima čak i mala lokvica. U mom umu se automatski javljaju brojna scenarija (verovatno kao posledica gledanje previše epizoda serije «Zločnački umovi», i čitanja previše epske fantastike).

Dakle, moguća scenarija su:

1. Student, očajnik, koji je, stranicom knjige/kopčom kaiša pokušao da okonča muke svog robovskog bivstvovanja i prereže sebi vene i time raskine svoju vezu sa Univrezumom;

2. Tom istom kopčom izbo onog ispred sebe da bi bio bolje pozicioniran u redu;

3. Krdo studenata je, na žalost, pregazilo nekog nesrećnog goluba, jednog od stanara Fakulteta, koji je nepoznatim putem zalutao međ' rulju.

Ja biram da verujem da je ipak ono prvo najverovatnije.

Dan prvi nije urodio plodom (potvrdom), ali je dao sasvim novu perspektivu izreci da studenti daju suze, krv i znoj da bi se obrazovali u ovoj zemlji.

Dan drugi, ponovo čekanje, ovog puta svega četiri sata, i posle brojnih modrica, nemogućnosti disanja (fizički, pošto bejah pritisnuta sa svih strana), napokon  stigoh do ŠIPKE. O, da, zlatna šipka[1], san svakog studenta koji je čekao u tom redu. Mmmhhmm. A ja sam do nje i stigla. I, nećete verovati, DOBILA. Potvrdu.

---

[1] Šipka ispred šaltera, širine dva prosečna studenta, a oko pola metra dužine, zlatne boje. Šesnaesterac J