-->
Koliko vam se puta
desilo da čekate na šalteru satima, samo da biste dobili tamo
neki papir? Nema ničeg što više ispunjava svrhu našeg postojanja od čekanja u
redu. Posebno u redu na šalteru 2, Filološkog fakulteta, da biste dobili potvrdu
da ste redovan student. I pored 7 drugih šaltera, samo je na ovom red od oko
650 studenata. Slobodna procena, preniska sam da bih sve izbrojala...
Šta je
najbizarnije što vam se ikada desilo u redu?
Evo moje priče:
Dakle, čekanje,
prvi dan, neki... treći sat stajanja u redu. Status: kao u košnici, toplo,
smrdljivo i lepljivo. Sve i da se neka nesretnica slabije konstitucije
onesvestila, to ne bi predstavljalo prevelik problem, pošto bi je tela ostalih
osuđenika na večno obitavanje u čistilištu (odnosno holu ispred šaltera) sprečila
u slobodnom padu. Gravitacija na ovom mestu ima ulogu samo da oteža torbe pune
skripta i knjiga na leđima ili u rukama. Zavisi od torbe. Dehidratacija na
pomolu. Iako sam popila flašicu vode, ne smem više, jer, izlaz iz reda je što
nepoželjan što nemoguć. Napokon, red se pomera. I to za čitava 2 koraka. Ne znam
šta, ali nešto me je nateralo da pogledam dole. I pogledah. Kad ono, ni manje
ni više, nego KRV. Prava pravcijata. U kapljicama. Ima čak i mala lokvica. U
mom umu se automatski javljaju brojna scenarija (verovatno kao posledica
gledanje previše epizoda serije «Zločnački umovi», i čitanja previše epske
fantastike).
Dakle, moguća
scenarija su:
1. Student,
očajnik, koji je, stranicom knjige/kopčom kaiša pokušao da okonča muke svog robovskog
bivstvovanja i prereže sebi
vene i time raskine svoju vezu sa Univrezumom;
2.
Tom istom kopčom izbo onog ispred sebe da bi bio
bolje pozicioniran u redu;
3.
Krdo studenata je, na žalost, pregazilo nekog nesrećnog goluba, jednog od
stanara Fakulteta, koji je nepoznatim putem zalutao međ' rulju.
Ja biram da
verujem da je ipak ono prvo najverovatnije.
Dan prvi nije
urodio plodom (potvrdom), ali je dao sasvim novu perspektivu izreci da studenti
daju suze, krv i znoj da bi se obrazovali u ovoj zemlji.
Dan drugi, ponovo
čekanje, ovog puta svega četiri sata, i posle brojnih modrica, nemogućnosti disanja
(fizički, pošto bejah pritisnuta sa svih strana), napokon stigoh do
ŠIPKE. O, da, zlatna šipka[1],
san svakog studenta koji je čekao u tom redu. Mmmhhmm. A ja sam do nje i stigla.
I, nećete verovati, DOBILA. Potvrdu.
[1] Šipka ispred šaltera, širine dva
prosečna studenta, a oko pola metra dužine, zlatne boje. Šesnaesterac J
