U jednom momentu svog postojanja, čovečanstvo je, lagano, prešlo sa matrijarhata, odnosno poštovanja i slavljenja žena, na patrijarhat, ili uzdizanje muškog roda. Postoje mnoga nagađanja zbog čega se i kako prešlo sa jednog načina življenja na drugi, u korenu različit, bar što se položaja polova tiče. Ali šta je u stvari razlog? Jesu li muškarci stvarno toliko jači i izdržljiviji u odnosu na žene, ili je to samo bio maestralni potez žena kako bi bile pošteđene teškog fizičkog rada? Jesu li zbog toga žene antičke Kine podvezivale svoja stopala i mučile se u agoniji sedenja po ceo dan i nemogućnosti nekog značajnog kretanja? Koliko je to u stvari međusobno povezano? U daljem tekstu ću pokušati da iznesem svoje objektivno mišljenje. Objektivno u odnosu na oba pola, iz razloga što ne želim da zvučim ni kao zagrižena feministikinja, niti kao nemoćna i nejaka dama u nevolji koja je u svakom pogledu zavisna od snažnijeg pola.
Kao što sam prethodno pomenula, smatra se da je čovečanstvo u svom najranijem obliku bilo pod okriljem matrijarhata. Što je, donekle, i logično, jer su žene te koje rađaju i kasnije vode brigu o preživljavanju tog krhkog bića, da bi se osigurao opstanak vrste. Muškarci su bili zaduženi za lov i ribolov, dakle, za donošenje hrane zajednici. Negde tokom neolita, polako je počelo smenjivanje podele poslova. Naime, tokom neolita su ljudi prešli sa nomadskog na sedelački način života, što je dovelo do razvoja zemljoradnje. U početku su žene vodile brigu i o tome, ali pošto je sedelački život doneo uslova za veću reprodukciju, prosto višie nije bilo pogodno da žene, koje su pretpostavljam mnogo češće bivale noseće nego u godinama pre toga, obavljaju teške fizičke poslove. Tako da su muškarci polako počinjali da se uzdižu i da preuzimaju fizički posao na sebe. Tako je polako počela promena na «prestolu». Da li je ili nije to stvarno bilo tako, nećemo saznati sve do potencijalnog vremeplova, jer mi, kao smrtna ljudska bića, nismo sposobni da u nešto zaista verujemo ukoliko to lično nismo proživeli. Kao pristalica reinkarnacije, uzeću za slobodno da iznesem mišljenje da mi to jesmo proživeli ali nam je sećanje blokirano, i dok se ne odblokira (što će zapravo i biti taj famozni vremeplov, da li je iko ikada u kamenu uklesao da on mora biti fizičke prirode?) mi nećemo znati zasigurno. Dakle, da li su se muškarci uzdigli zbog svojih sposobnosti ili fizičke snage ili zbog toga što su žene rešile da im,prosto,dozvole, ne znam zasigurno, ali iskreno smatram da je uzrok po malo od oba. Feministkinje bi rekle da su muškarci fizički superiorni, ali zato mentalno inferiorni, te da su im žene dozvolile da misle kako su bolji čisto da bi lakše manipulisale njima. Možda je i tako bilo. Sve u svemu, ustalili su se na «prestolu», i patrijarhat je otpočeo i traje i danas. Uglavnom.
Hajde da se za čas držimo mogućnosti da su se žene svojevoljno odrekle prestola, bilo da bi njima manipulisale ili ne, bilo da su zaslužili ili ne, samo da začas istražim tu mogućnost. To bi onda značilo da su žene dostigle viši stepen evolucije u odnosu na muškarce. Ali, ako smo stvarno toliko razvijenije, zbog čega se onda podvrgavamo mnogobrojnim, bolnim metodama da bismo se svetu predstavile lepima? Danas je to estetska hirurgija, u minulim vremenima u Evropi su to bili raznorazni korseti, dok su se Kineskinje podvrgavale svirepom činu, lomljenja kostiju stopala i reoblikovanju istih kako bi im bio onemogućen dalji rast, poznatijem kao vezivanje stopala, odnosno na kineskom san cun jin lan. Bolesno, zar ne? Jeste, ali nije ni malo bolesnije od lomljenja rebara radi besmisleno uskog struka, niti od brutalnog testerisanja ne jednog dela, već celog tela, odnosno estetske hirurgije. U svakom od ovih slučajeva radi se o individui koja želi da izrazi svoju ženstvenost, svoju prefinjenost, svoju ljupkost. Nisu li stopala beba najslađa na svetu? Tako su majušna, tako nevina. Ne zastanemo li svi ispred izloga sa obućom za bebe i ne uzdahnemo li zbog njihove savršenosti? Znam da ja uvek zastanem... Ne zbog toga što bih volela da podvežem stopala, niti mi stopala predstavljaju bilo kakav fetiš, niti bilo šta slično, već je njihova veličina ono što fascinira. Običaj vezivanja stopala, odnosno njegov početak, ne može se jasno smestiti ni u jedan određeni vremenski period, jer ne postoje pouzdani podaci o tome. Iako postoje mnoge spekulacije o vremenu začetka ovog običaja, zna se da je zvanično zabranjen sa početkom republike. Za stare Kineze, posebno za mušku populaciju, vezano stopalo je bio sinonim lepote, ljupkosti, obavijen velom tajne. Jer ono je bilo skriveno ispod slojeva haljine, u svojoj specijalnoj cipelici, čarapici, pod 3-4m dugim zavojima, daleko od pogleda. Ma koliko deformisano zaista bilo, uzbuđivalo je maštu. Toliko, da je dobilo svojevrsni status seksualnog fetiša. Zavijen u veo mistike i magije, ovaj teški deformitet, je ne samo onemogućavao normalno kretanje, već je i sam proces vezivanja bio prilično užasan. Naime, prvo vezivanje se najčešće odvijalo pod okriljem majke, uz pomoć starijih žena (bake, nekih drugih članica porodice, profesionalne vezivačice), u vrlo ranom uzrastu (između pete i sedme godine života). Prisustvo starijih je bilo korisno što zbog stručnosti i iskustva u vezivanju, što zbog toga što su i one same već bile prošle kroz to. Proces vezivanja je izgledao ovako: pre samog vezivanja devojčicinih nogu u zavoj dužine 3m a širine oko 5cm, njene noge su bile potapane u svojevrsni rastvor koji bi trebalo da omekša kosti (sadržaj rastvora je varirao od biljnih rastvora, do potapanja nogu u krv tek zaklanih životinja, do vode u kojoj su se kuvale majmunske kosti, pa čak i urin). Nakon što su kosti ‘omekšale’ uklanjali bi se mrtvi delovi kože i sušenje stopala, a usledilo bi sečenje noktiju, kako bi se izbeglo njihovo urastanje i potencijalna infekcija. Nakon noktiju, usledila bi masaža i posipanje prstiju aluminijumskim puderom. Zatim bi se četiri kraća prsta uvijala ispod tabana, dok se palac blago savijao gore i unazad. Sve se to čvrsto uvijalo zavojima, nekad čak i mokrim, jer bi se oni sušenjem skupljali, što bi rezultiralo još čvršćim vezivanjem. Veličina idealno vezanog stopala je bila 7.62 cm. Grozomorno je, užsno je, mnogi bi čak rekli i bolesno. Jeste, ali ovo nije usamljen slučaj u svetu. Ranije sam već pisala o ovome, te bih izbegla ponavljanje, ukoliko je moguće. Ostaje pitanje, da li je ovo bio genijalni plan žena kako bi bile pošteđene od rada? Sve je moguće. Relevantna je činjenica da se nisu mogle kretati, a ni samim tim obavljati poslove po kući. Namerno ili ne, zbog čega se žene podvrgavaju ovakvim užasima da bi dostigle taj željeni cilj: lepotu? Šta je uopšte lepota? Mere koje društvene norme propisuju ili pak ono što smo dobili na dar od prirode? Činjenica je da će žene radikalno izmeniti svoje telo da bi bile prhvaćene u društvu. Ako smo «presto» prepustile mentalno slabijima, onima na nižem evolucijskom stupnju, zbog čega se onda svakodnevno spuštamo na nivo običnh smrtnika i mučmo sebe da bsmo bile prihvaćene? Jer, i večno neudobne cipele na štiklu imaju isti efekat kao i vezivanje: čine stopala manjima, mada na manje mučilački način.
