Dokoni čitaoče, tebi koji si slučajno nabasao u moj svet, tebi moram naći objašnjenje za sve ovo moje pisanije. Nesreća je ta koja me je navela da ti ovde srce otvorim, da ti ovde sve kažem. Zla kob dezinformacija prati moj soj, zla kob neobaveštenosti i neupućenosti, večiti neprijatelj naš zvan ESPB prgoni nas svakim danom i svake noći.. Poput nevidljivih lanaca sputava nas i vezuje, poput tiranina vlada našim životima. Još su gori oni koji volju njegovu sprovode, jer ne znaju sta čine.

Bukvalno.

Hajde što ne znaju oni šta rade, nego se u celom tom haosu nađosmo mi, studenti. Pa na 3 mesta dobiješ 12 različitih priča. A u stvari, ni jedna od tih 12 nije tačna. Ili bar ne u potpunosti. I onda tako sluđen izabereš te neke predmete iz nekog tako informatora, koji bude povučen iz upotrebe, ali ta informacija nekako ne dospe do tebe, u tom trenutku, i saznaš za sve to 20 dana pre drugog ispitnog roka, u kom, iako si sve do jednog ispita dao u januarskom roku, moraš da polažes još jedan, da bi imao tih famoznih 60 ESPB koji su ti potrebni za prelazak na budžet. Nije li studentski život apsolutno fantastičan??!

 Ponekad mi dođe da batalim sve i odjašem u život kao Don Kihot.. Samo što nemam ragu.. Ma, uzeću neki raspali bicikl. Em je ekološki, em je dovoljno blizu. Umesto mača i oklopa, nosiću ogromne sunčane naočari i jastuče. Ipak je sic bicikla prilično neudoban. Isto koliko i prag osobe na višem hijerarhijskom stupnju. Znaš šta? Oni će biti moje vetrenjače. Posvetiću život borbi protiv njih. I to uz pomoć vernog mi jastučeta i osmeha. Menjam svet osobu po osobu, korak po korak. Pa šta ako to bude samo jedna osoba? Samo jedan rešen problem? Barem neću sedeti i plakati nad zlom sudbom. Sedeću na njihovim pragovima.